Utrilo: Crkve [antikvár]

Bojao se svega: ljudi koji su ga toliko tukli, zena kője su mu se toliko podsmevale, sveta koji ga je toliko namucio U gre-§nom i usamljeniőkom zivotu Morisa Utrila, zivotu cije se etape sastoje od boravaka u bolnicama i zatvorima, postoji samo jedna radost, slikarstvo, njegovo utociste i jedini nácin da izrazi pesmu svog srca. A u slikar-stvu jos jedna radost: crkve. Skromne ili velicanstvene, gradske ill seoske, moderne ili starinske, one cine cvetni venae koji povezuje delo tog sirotog Jorika umetnosti. Bazilika Sakre-Ker, katedrale u Parizu, Remsu, Sartru, crkve na Monmartru, u Kliáiju, Deju, Obonu, Bjevru, Vilije-le-Belu, La Feru ima vise stotina tih crkava kője je on s neznoScu portretirao, on koji je u célom svom delu naslikao samo jedno Ijud-sko lice, pateticno i zalosno lice klovna Ruma. Njih je pretpostavljao svemu: »Volim da slikam crkve, cak i kad su ruzne«, govorio je. Da li su lepe ili ruzne, to zaista nije bilo vazno. Uzbudenje kője ga je obuzimalo pred njima prenosilo se na öudesan naőin na